ANTI-KRIMINAL

Stiven Kon : Uzbunjivači iz 1777.godine !

Stiven Kon: Uzbunjivači iz 1777.
10.07.2011
Piše Stiven Kon

Ovaj komentar objavljen je u Njujork tajmsu 13. juna, a prenosimo ga uz odobrenje autora.

 

Pre četrdeset godina Njujork tajms je počeo da objavljuje Papire iz Pentagona, što je bio ključni trenutak ne samo za slobodu štampe već i za ulogu uzbunjivača – kao što je Danijel Elsberg, koji je te papire dostavio novinama kako bi razotkrio pogrešno rukovođenje ratom u Vijetnamu – u odbrani naše demokratije.
Danas Obamina administracija agresivno progoni one koji dostavljaju informacije. Vojnik Bredli E. Mening u zatvoru je od maja 2010. pod sumnjom da je poverljive podatke isporučio grupi Vikiliks koja se bori protiv tajni. Tomas A. Drejk, bivši zvaničnik Nacionalne bezbednosne agencije (NSA), početkom juna izjasnio se krivim po prekršajnoj prijavi da je zloupotrebio kompjuterski sistem ove agencije i dostavio informacije jednom novinaru.
Zategnuti odnosi između zaštite istinske nacionalne bezbednosti i obezbeđivanja prava javnosti da sazna o zloupotrebi položaja nisu novost. Zapravo, čak su se i osnivači Sjedinjenih Američkih Država suočili sa ovim pitanjem.
U zimu 1777, nekoliko meseci po potpisivanju Deklaracije o nezavisnosti, američki bojni brod Voren bio je usidren ispred Providensa u Rod Ajlendu. Na brodu se u potaji sastalo deset revolucionara – mornara i marinaca – ne da bi kovalo zaveru protiv kraljeve vojske, već da bi razgovarali o svojim brigama zbog komandanta Kontinentalne mornarice, komodora Eseka Hopkinsa. Znali su šta ih može snaći: Hopkins je poticao iz moćne porodice, brat mu je bio bivši guverner Rod Ajlenda, jedan od onih koji su potpisali Deklaraciju.
Hopkins je učestvovao u mučenju zarobljenih britanskih mornara, «prema zarobljenicima se ponašao na najneljudskiji i varvarski način», napisali su njegovi podređeni u peticiji.
Jedan uzbunjivač, kapetan marinaca Džon Granis, izabran je da tu peticiju predstavi Kontinentalnom kongresu koji je 26. marta 1777. izglasao da Hopkins bude suspendovan.
Slučaj se nije tu završio. Besni Hopkins se odmah osvetio. Protiv uzbunjivača je podneo krivičnu prijavu za klevetu u Rod Ajlendu. Dvojica od njih koji su se nalazili u Rod Ajlendu – niži oficir Semjuel Šo i treći poručnik Ričard Marven – zatvoreni su. U žalbi koja je 23. jula 1778. pročitana u Kongresu oni su naveli da su „uhapšeni zato što su uradili ono što su smatrali, a i dalje smatraju, da je njihova dužnost“.
Kasnije tog meseca, bez zabeleženog glasa protiv, Kongres je usvojio prvi američki zakon o zaštiti uzbunjivača: „Dužnost je svih osoba u službi Sjedinjenih Država, kao i svih drugih stanovnika, da što ranije pruže informaciju Kongresu ili nekoj drugoj nadležnoj vlasti o bilo kojem lošem postupanju, prevari ili prekršaju koji je počinio bilo koji službenik ili lice u službi ovih država, a za koje saznaju“.
Kongres se tu nije zaustavio. Želeo je da obezbedi da uzbunjivači imaju odlične pravne zastupnike kako bi se izborili sa optužbama za klevetu, i uprkos finansijskim poteškoćama nove republike, dozvolio je isplatu honorara za advokate Marvena i Šoa.
Kongres se nije krio iza uredbi o vladinim tajnama, iako je nacija bila u ratu. Štaviše, odobrio je objavljivanje svih zapisa vezanih za smenu Hopkinsa. Nije bilo pozivanja na „državne tajne“. Uzbunjivači nisu morali da koriste Zakon o slobodnom pristupu informacijama kako bi dobili dokumenta koja bi dokazala da su u pravu. Nije bilo pokušaja da se sakrije činjenica da su uzbunjivači optužili jednog komandanta mornarice za zlostavljanje zarobljenika.
Naoružani podrškom Kongresa, uzbunjivači su se snažno branili i dobili spor pred sudom. A Kongres je, poštujući svoju reč, 22. maja 1779. obezbedio 1418 dolara za troškove odbrane uzbunjivača. Izvesni „Sam. Adams“ bio je zadužen da osigura isplatu novca njihovom advokatu iz Rod Ajlenda Vilijamu Čaningu.
Gotovo dva veka kasnije sudija Vrhovnog suda Vilijan O. Daglas napisao je, hvaleći posvećenost osnivača SAD slobodi govora: „Osnovna svrha Prvog amandmana bila je sprečavanje široko raširene vladine prakse da skriva nezgodne informacije“.
Zakon iz 1989. trebalo je da zaposlene u saveznim službama koji otkriju prevare i zloupotrebe zaštiti od odmazde. Međutim, ta zaštita je u godinama koje su sledile potpuno urušena. Jedna rupa u zakonu daje vlade apsolutno pravo da zaposlenima oduzme bezbednosne propusnice i da ih otpusti bez prava na žalbu pred sudom. Druga zaposlene u Nacionalnoj bezbednosnoj agenciji i Centralnoj obaveštajnoj agenciji (CIA) izuzima od bilo kakve zaštite po tom zakonu. A Kongres je zabranio uzbunjivačima iz sektora nacionalne bezbednosti koji su otpušteni zbog otkrivanja zloupotreba da dobiju zaštitu pred saveznim sudom.
Nije zato čudno što su pošteni građani koji su svedoci štete, prevara i zloupotreba u programima nacionalne bezbednosti, a nemaju pravnu zaštitu, primorani da ćute ili da se okrenu neodobrenim metodama da razotkriju malverzacije, nestručnost ili nemar.
Umesto što uzbunjivače zanemaruju i zastrašuju, Kongres i izvršna vlast trebalo bi da slede primer Kontinentalnog kongresa time što će ih podržati i štititi.

Stiven M. Kon je izvršni direktor Nacionalnog centra za uzbunjivače (National Whistleblowers Center) i autor knjige „Priručnik za uzbunjivača: Kako da postupite ispravno i da se zaštitite“.

OZNAKE:

stiven kon, zakon o zaštiti uzbunjivača

 

Izvor:

http://pistaljka.rs/home/read/129

http://www.pistaljka.rs

 

 

20. Marta 2012. Posted by | Uncategorized | Komentariši